Rastanak
Piše: Nena Negovanović
Upravo se jedan događa.
Sedim na zadnjem sedištu auta, na mom licu ogromne naočare
koje pokušavaju da prikriju suze koje se slivaju niz moje lice.
Napolju kiša pada, izgleda kao da mi pravi društvo,
plačemo zajedno, brisači auta neprestano se pokreću i pokušavaju da otklone te
Božije suze. Moje su skrivene i niko ne pokušava da ih zaustavi i obriše.
Vozimo se ka jednom od najvećih Evropskih aerodroma,
Schiphol, za manje od deset minuta stižemo.
Vreme bih najradije da zaustavim, ali ko mene pita?!
Stižemo, nemo pakujemo kofere i torbe na aerodromska
kolica, idemo ka ulazu zgrade i dalje ni reči.
Da li smo sve jedno drugome rekli???
Ne nismo samo su nam reči zaleđene u grlu... čini mi se
da povremo otvaram usta i izgovaram reči ali one ne izlaze iz mene. Nema sam!
Završili smo sve formalnosti, predali stvari, overili
kartu, pasoš... čekamo!
On prekida tišinu, gleda me svojim prelepim plavim očima,
pokušava da bude jak, kaže mi:,,E, nema suza, vidimo se za koji mesec“!
Stežem ga jako i ne želim nikad da ga pustim iz svog
zagrljaja, a onda kao da se nešto od mene odvaja uz veliki bol i odlazi.
Mašemo!
Okrećem leđa i počinjem da ridam... suze kao da se
takmiče koja će pre izaći iz mene... prolazanici okreću se ka meni. Ne
interesujete me vi što me tako gledate! Imate li vi emocija? Plačete li vi
ponekad? Ili je to zabranjeno?
Da li imate decu? Da li ste vi upravo ispratili sina kao
ja?
Нема коментара:
Постави коментар