Pesak i more
PIŠE: NENA NEGOVANOVIĆ
Jutro.
Umesto kafe i fb, odlazim na plažu.
To ne radim često, jutros je potreba velika.
Želim da mi vetar i talasi Severnog mora pročiste um. Da li će uspeti u
tome? Ne znam! Bar ću probati.
Pravim prve korake po sitnom pesku u koje se ocrtavaju moja stopala. Taj
pesak je tako sitan, sitniji od kuhinjske soli. Za par minuta načiće se na mom
licu, usnama, osetiću ga i među zubima. Približavamo se skroz blizu mora. Sivo
je i mutno, kažu jedno od najčistijih mora u Evropi. Da im poverujemo!
Za tren gledam u široko sivo prostranstvo. Tamo gde preko je Engleska. A
gde je Srbija? Deli me od nje nekoliko zemalja. Znam, nije mi tu blizu. Osećam
prvo delovanje mora i vetra. Udišem duboko i pokušavam da sve ružne misli
odgonetnem. Nastavljam da hodam sve brže i brže, stopala upadaju u pesak, moje
patike menjaju boju, postaju ,,peščane patike“.
Idem kao da znam gde mi je cilj, povremeno zastajem, sagnem se za po koju
školjku – koja me mami svojim lepim izgledom.
Što brže hodam, lakoća u mojoj glavi je sve veća, uspela sam, bar za tren
sam izbrisala potištenost, počinjem i da uživam.
More, plaža i mnogobrojni prolaznici, najčešće im društvo prave četvoronogi
kućni ljubimci. Rekla bi da su oni mnogo druželjubivi od svojih gazda, vrte
radosno repom i imaju želju da ih neko pomazi.
Ne uskraćujem im to zadovoljstvo, sagnem se i pomazim ih, svojim šapama
punih peska ostavljaju trag na mojim nogavicama. No, šta je to? Sa jednim
pokretom taj pesak će spasti a obostrano zadovoljstvo je tu. Nastavljam da hodam,
osećam radost i osmeh na licu. Uspela sam!
Нема коментара:
Постави коментар