U susret proleću!
Piše: Nena Negovanović
Zamišljeno gledam kroz veliki
prozor.... Ni sama ne znam koliko dugo već stojim na tom mestu??
Vidim, proleće je stiglo. Pogled mi
se zaustavlja na mom malom žgoljavom drvetu, koje je cele zime baš kao i ja
odolevalo kiši, vetru i neobično jakom mrazu.
Procvetalo je ima male sitne žute
cvetiće. Sećam se kupila sam ga pre par godina, kao sadnicu i posadila u dvorištu.
Ono ima posebno mesto u mom malom cvetnom vrtu, podseća me na Kragujevačka
proleća na prostrane Šumarice i davno vreme kada sam sa prvim prolećnim suncem,
odlazila u šetnju sa molim sinovima.
Uživala sam u tom ranom suncu, u tom
zelenom tepihu prosutom u nedogled. Taj veliki zeleni tepih krasila je po koja
visibaba i naravno ti žuti cvetići. Ne nisam setna samo se prisećam. Prisećam
se tih davnih proleća. Mnogo godina kasnije život me je odveo negde na
drugu stranu,
Tu, na tom mestu, proleća
su drugačija, ne mirišu na moja stara proleća.
Ovde sunce greje drugacije,zuti
cvetici na mom zgoljavom drvetu ne izgledaju i ne deluju tako carobno kao ona Šumarička.
Uz proleće stiže puno toga novog... stižu
prve jagode. Te pristigle jagode nikada neće biti tako sočne, kao one “tamo”.
"Neće nam bojiti usne, farbati
prste jarko crvenom bojom, njihov sok neće se slivati i lepiti po našoj bradi
Ne nisam setna... ja se samo prisećam.
Kupila sam još jednu korpicu
jagoda... posuću je sa puno sećera, zatvoriti oči, ješću ih polako sa uživanjem
i misliću na one tamo prepune pijačne tezge jagoda, na cenkanje sa prodavcima
istih, na po koju pojedenu neopranu jagodu i na po koje zalutalo zrnce peska
zakačeno uz tu voćku.
Ne ja nisam setna ja se samo prisećam....
Нема коментара:
Постави коментар