Juni je…
Kiša već danima pada.
Dan koji je osvanuo najviše podseća na neki kasni oktobarski dan.
U takvim danima, najčešće
pomislim kako je sreća za sve potrebna, pa, i za naš dolazak baš u ovu zemlju
gde više ima kišnih dana nego sunčanih.
Šta danas raditi?
Najviše bi mi odgovaralo zagrejati sobu navući sve zavese i pustiti neki dobar
film ili naići na neki informativan program ili jos lepše.
Reportaža sa
nekog dalekog putovanja, gde još nisam bila a možda nikada neću ni stici.
Polako počinjem da sprovodim
u delo svoje zamisli… temperatura u sobi raste... eeee a juni je… a moje
centralno grejanje radi kao u januaru, jedino što imaju zajedničko ta dva
meseca su ta prva pocetna slova...
Uskoro nalazim nešto
interesantno i opustajuće na tv-u.
Udobno se "cuškam"među
"milion "natrpanih jastuka i jastučica po mojoj ugaonoj garnituri...
i taman da odlutam u tu zemlju - kad zvono na vratima
Pomislih ko je?
Pa, ovde niko ne
dolazi ne najavljen bar sedam dana u napred, zapad je to!!!!
Ne ne treba se družiti
previše... gubimo vreme a vreme je novac!!!!
Otvaram vrata i
ispred mene vidim jedno malo slatko pokislo stvorenje.
Devojčica ne više od šest
godina stara sa po kojim ispalim zubićem i po kojom simpatičnom pegicom na nosiću,
pita me ljubazno da li hoću da kupim buket cveća - ovoga puta bili su božuri
u njenim malim ručicama.
Jako se sažalih na to
jadno pokislo dete i poželeh da joj kupim sve buketiće iz njenih, malenih ručica
i tako je spasem da što pre ode kući.
No setih se... neću
je spasti... tata i mama natovariće nove bukete u njene ručice i poslaće je da
obilazi naselje, zvoni od vrata do vrata i tako zaradi svoj "prvi
novac"
Gde pogređismo????
Nađa deca ni sa
dvadeset i šest često nemaju šansu za prvim zarađenim novcem.
NENA
NEGOVANOVIĆ
