Srećni i posle šest decenija!
Javorka i Milivoje Pantić iz Siljevice kod Rekovca imaju po 80 godina, a u braku su već pune 62 godine. Venčali su se pre nego što su postali punoletni, ali njihova ljubav odolela je svim nedaćama i iskušenjima, pa se oni i dan-danas lepo slažu. Imaju sinove Branivoja i Ljubivoja, četiri unuka: Jadranku, Jelenu, Mariju i Milana i dva praunuka: Nenada i Jovana.
– Bila je muka, beda i sirotinja. Pošto smo imali po 17 godina, moj otac Adam platio je venčanje, pa se ogulio. Ali, za to je imao para, jer nije bio ni bekrija, ni duvandžija. Morali smo da idemo i na lekarski pregled da bi ustanovili da li smo sposobni za brak. I sud je morao da nam izda uverenje. A danas mogu da se udaju i sa 13 godina – kaže deda Milivoje.
Baka Javorka se smeška i klima u znak odobravanja, a potom dodaje:
– Voleli smo da se uzmemo. Niko nas nije primorao. Ništa nismo znali ko ćurke kada pustiš da idu da traže skakavce. Ja nisam bila mnogo lepa, ali sam bila dopadljiva i govorljiva. I mnogo pamtljiva.
Oboje tvrde da su bili srećni od kako su se venčali. Dobili su dva zdrava sina, oženili ih, dobili unuke i praunuke, napravili kuću. Zahvaljujući tome što su bili složni, kažu, uradili su sve su planirali. Ali, u početku im je bilo mnogo teško, jer je to bilo vreme nemštine i teškog sticanja imetka.
– Milivojevi su imali samo dva kravčeta, a na njivi se sve radilo ručno. Orali smo drvenom oralicom, kopali, žnjeli, kosili. Sina Branu sam rodila u konoplje. Svakog dana sam išla da žnjem iako sam znala da ću da se porodim. A njive strme. Teško mi je bilo da koračam sa stomakom do zuba. Jednog dana vidim ja da će dete da izađe. Slažem majku da idem da obiđem bratovljevo dete. Pa kad zagrebem niz put. Svekar sedi kod kuće. Odmah me je pitao što sam napustila posao. Nisam mu odgovorila. Samo sam ćapila jedno testiče i nož. Otišla sam u staru kuću. I dete pade. Ja preseko' pupak i povi' ga u težane pelene – priseća se baka Javorka dana kada je rodila prvog sina.
Najteže joj je, kaže, bilo što su mladost proveli u podrumu, jer je kuća imala samo jednu sobu. Krevet na kome su spavali bio je pored kace s kupusom. Ali, ništa im nije smetalo. Iako su se pokrivali težinjavom čergom i nisu imali šporet, nije im bilo hladno. Kada se porodila zbog bebe je prešla da spava u sobu u kojoj su bili svekar i svekrva, a Milivoje je ostao u podrumu.
– Kad se samo setim koliko puta dnevno sam pešačila do Kremenca gde nam je bila njiva. Na samoj Vrškoj čuki. Sat vremena mi je trebalo da stignem. Imali smo uvek po 15 radnika. Ujutru uprtim drvenu kolevku na leđa, dete u jednoj ruci, a dubak i ručak za radnike u drugoj ruci. Onda se vratim kući po užinu. Ponesem četiri lonca, a svaki ima po 5 kilograma. Čim to ostavim radnicima vratim se da spremim ručak. Kuvala sam po tri različita jela. I sve to ponovo nosim u njivu i hleb ako je nedostao. Onda se vratim da spremim večeru, i da vidim svinjče, kokošku, ovcu, kravu. Pa sad izračunajte koliko sam samo sati hodala. Bilo je dana kada bismo u 2 izjutra kretali u njivu. To je bio moj život – opet će baka Javorka.
Deda Milivoje dodaje da je to vreme bilo loše i zbog toga što su komunisti uzimali šta su stigli. Za vreme Tita su, kaže on, uzimali sve što su mogli da uzmu. Čak i beli luk.
– Ovce nismo imali čime da ishranimo, a morali smo da dajemo određenu količinu vune. I na radnu akciju smo išli. Pravio sam put ka Pasuljanskim livadama. Mnogo mi je krivo kada danas mladi kukaju da nemaju ništa. Ne daj Bože da stvarno saznaju šta je nemaština. Puni kontejneri hleba, jaruge pune odela, a ja sam išao u školu u težanom odelu. Nismo imali čime da ga zakrpimo kad se pocepa. Opanke smo nosili od svinjske kože – setno će deda Milivoje.
No, i pored svih nedaća i teškog života, ovaj vredan, pošten i nadasve veseo par, ni danas ne posustaje. Rade i u osmoj deceniji. Čuvaju stoku, obrađuju njivu, uzgajaju svoje povrće i voće. I vole se kao prvog dana. Ne smeju ni da razmišljaju šta će se dogoditi kada jedno od njih zaklopi ovozemaljsku knjigu života, jer ne znaju da žive jedno bez drugog. Zato o tome i ne razmišljaju. Kada završe svakodnevne poslove, uz kaficu i čašicu domaće rakije pričaju o svojim unucima.
Tekst i foto Z. Gligorijević
ZAPAMTILA ŠAMAR
Baka Javorka nam je otkrila da ju je Milivoje udario samo jednom u životu zbog toga što je tukla sina koji je bio nemiran.
– Krv mi je liptala tri metra. Ali, više nikada nije digao ruku na mene. Mislim da je bilo bolje kada je muškarac bio glava porodice. Mada dok je svekar Adam bio živ morali smo da čekamo da li će da nam da 2 dinara da idemo na vašar. Nekada bi Milivoju dao 10 dinara, ali bi tražio da mu vrati kusur. A paklica „ibra”, koji je onda pušio, koštala je 8 dinara-kaže baka Javorka kroz osmeh.
Voli da čita
Baka Javorka je jedna od retkih žena sa sela koja je pročitala istorijske romane i mnoge druge knjige. Omiljeni pisci su joj Danko Popović i Vuk Drašković, koji je, kako reče, dobar pisac, ali nije za politiku.
– Kada sam jednom odnela Branu lekaru on ga uhvatio za noge i okrenuo naglavačke. Vidi, Musa Kesadžija!, kaže doktor. A ja izdeklemujem „rođen na kamenu, u kupinovu lozu povijan, skrobom zaranjen”. Iako nisam išla u školu, čitala sam o Kraljeviću Marku i Musi Kesadžiji i zapamtila taj stih – kaže baka Javorka.
Javorka i Milivoje Pantić iz Siljevice kod Rekovca imaju po 80 godina, a u braku su već pune 62 godine. Venčali su se pre nego što su postali punoletni, ali njihova ljubav odolela je svim nedaćama i iskušenjima, pa se oni i dan-danas lepo slažu. Imaju sinove Branivoja i Ljubivoja, četiri unuka: Jadranku, Jelenu, Mariju i Milana i dva praunuka: Nenada i Jovana.
– Bila je muka, beda i sirotinja. Pošto smo imali po 17 godina, moj otac Adam platio je venčanje, pa se ogulio. Ali, za to je imao para, jer nije bio ni bekrija, ni duvandžija. Morali smo da idemo i na lekarski pregled da bi ustanovili da li smo sposobni za brak. I sud je morao da nam izda uverenje. A danas mogu da se udaju i sa 13 godina – kaže deda Milivoje.
Baka Javorka se smeška i klima u znak odobravanja, a potom dodaje:
– Voleli smo da se uzmemo. Niko nas nije primorao. Ništa nismo znali ko ćurke kada pustiš da idu da traže skakavce. Ja nisam bila mnogo lepa, ali sam bila dopadljiva i govorljiva. I mnogo pamtljiva.
Oboje tvrde da su bili srećni od kako su se venčali. Dobili su dva zdrava sina, oženili ih, dobili unuke i praunuke, napravili kuću. Zahvaljujući tome što su bili složni, kažu, uradili su sve su planirali. Ali, u početku im je bilo mnogo teško, jer je to bilo vreme nemštine i teškog sticanja imetka.
– Milivojevi su imali samo dva kravčeta, a na njivi se sve radilo ručno. Orali smo drvenom oralicom, kopali, žnjeli, kosili. Sina Branu sam rodila u konoplje. Svakog dana sam išla da žnjem iako sam znala da ću da se porodim. A njive strme. Teško mi je bilo da koračam sa stomakom do zuba. Jednog dana vidim ja da će dete da izađe. Slažem majku da idem da obiđem bratovljevo dete. Pa kad zagrebem niz put. Svekar sedi kod kuće. Odmah me je pitao što sam napustila posao. Nisam mu odgovorila. Samo sam ćapila jedno testiče i nož. Otišla sam u staru kuću. I dete pade. Ja preseko' pupak i povi' ga u težane pelene – priseća se baka Javorka dana kada je rodila prvog sina.
Najteže joj je, kaže, bilo što su mladost proveli u podrumu, jer je kuća imala samo jednu sobu. Krevet na kome su spavali bio je pored kace s kupusom. Ali, ništa im nije smetalo. Iako su se pokrivali težinjavom čergom i nisu imali šporet, nije im bilo hladno. Kada se porodila zbog bebe je prešla da spava u sobu u kojoj su bili svekar i svekrva, a Milivoje je ostao u podrumu.
– Kad se samo setim koliko puta dnevno sam pešačila do Kremenca gde nam je bila njiva. Na samoj Vrškoj čuki. Sat vremena mi je trebalo da stignem. Imali smo uvek po 15 radnika. Ujutru uprtim drvenu kolevku na leđa, dete u jednoj ruci, a dubak i ručak za radnike u drugoj ruci. Onda se vratim kući po užinu. Ponesem četiri lonca, a svaki ima po 5 kilograma. Čim to ostavim radnicima vratim se da spremim ručak. Kuvala sam po tri različita jela. I sve to ponovo nosim u njivu i hleb ako je nedostao. Onda se vratim da spremim večeru, i da vidim svinjče, kokošku, ovcu, kravu. Pa sad izračunajte koliko sam samo sati hodala. Bilo je dana kada bismo u 2 izjutra kretali u njivu. To je bio moj život – opet će baka Javorka.
Deda Milivoje dodaje da je to vreme bilo loše i zbog toga što su komunisti uzimali šta su stigli. Za vreme Tita su, kaže on, uzimali sve što su mogli da uzmu. Čak i beli luk.
– Ovce nismo imali čime da ishranimo, a morali smo da dajemo određenu količinu vune. I na radnu akciju smo išli. Pravio sam put ka Pasuljanskim livadama. Mnogo mi je krivo kada danas mladi kukaju da nemaju ništa. Ne daj Bože da stvarno saznaju šta je nemaština. Puni kontejneri hleba, jaruge pune odela, a ja sam išao u školu u težanom odelu. Nismo imali čime da ga zakrpimo kad se pocepa. Opanke smo nosili od svinjske kože – setno će deda Milivoje.
No, i pored svih nedaća i teškog života, ovaj vredan, pošten i nadasve veseo par, ni danas ne posustaje. Rade i u osmoj deceniji. Čuvaju stoku, obrađuju njivu, uzgajaju svoje povrće i voće. I vole se kao prvog dana. Ne smeju ni da razmišljaju šta će se dogoditi kada jedno od njih zaklopi ovozemaljsku knjigu života, jer ne znaju da žive jedno bez drugog. Zato o tome i ne razmišljaju. Kada završe svakodnevne poslove, uz kaficu i čašicu domaće rakije pričaju o svojim unucima.
Tekst i foto Z. Gligorijević
ZAPAMTILA ŠAMAR
Baka Javorka nam je otkrila da ju je Milivoje udario samo jednom u životu zbog toga što je tukla sina koji je bio nemiran.
– Krv mi je liptala tri metra. Ali, više nikada nije digao ruku na mene. Mislim da je bilo bolje kada je muškarac bio glava porodice. Mada dok je svekar Adam bio živ morali smo da čekamo da li će da nam da 2 dinara da idemo na vašar. Nekada bi Milivoju dao 10 dinara, ali bi tražio da mu vrati kusur. A paklica „ibra”, koji je onda pušio, koštala je 8 dinara-kaže baka Javorka kroz osmeh.
Voli da čita
Baka Javorka je jedna od retkih žena sa sela koja je pročitala istorijske romane i mnoge druge knjige. Omiljeni pisci su joj Danko Popović i Vuk Drašković, koji je, kako reče, dobar pisac, ali nije za politiku.
– Kada sam jednom odnela Branu lekaru on ga uhvatio za noge i okrenuo naglavačke. Vidi, Musa Kesadžija!, kaže doktor. A ja izdeklemujem „rođen na kamenu, u kupinovu lozu povijan, skrobom zaranjen”. Iako nisam išla u školu, čitala sam o Kraljeviću Marku i Musi Kesadžiji i zapamtila taj stih – kaže baka Javorka.
Нема коментара:
Постави коментар