Srbija - najskuplja reč!
Globalno otopljavanje donelo nam je globalno nevreme. Global(izacija) nije donela samo loše klimatske uslove u Srbiju već i globalizaciju mišljenja. Srbija je maher u svim disciplinama sopstvene nesreće i zato je profućkala godine. Svoju nesreću koristimo u potpuno pogrešne svrhe. Zašto? Zato što su Srbi majstori da se obogate na nacionalnoj nesreći.
Sa nostalgijom se sećamo svake prošlosti (... i Miloša Obrenovića i Karađorđa Petrovića, čak i turskog ropstva). Pamet se pomerila u stranu a mi idemo gde nam noge krenu. Politika života se svela na frazu ,,slep vodi sakatoga“. Čudi me kako ne možemo da se naučimo na tuđim greškama ali čudnije mi što se ne naučismo na sopstvenim. Prošlost je naše inostranstvo.
Koliko je lepo biti Srbin isto je koliko i teško preživeti kao Srbin. Brod bez kormilara hteo bi u pristanište. Ličimo na jagnje koje bi u isto vreme da doji i levu i desnu sisu. U Srbiji se beži u jednom smeru. Mudrost nam je potrebna ali se danas mudrost u Srbiji kamenuje. Ne verujem da je narod u našoj zemlji ovakvu Srbiju sanjao. Nekada se iz te Srbijice nešto donosilo (znanje, pamet, kultura) a iz ovdašnje Srbije se samo nešto iznosi.
U našem društvu vlada sveopšta otupelost usled besperspektivnosti. Srbija je zemlja čuda – u njoj je sve moguće. U Srbiji se najviše veruje u ono što je najveća laž. Sa Lovćena Njegoš opominje: ,, Neka bude što biti ne može“.
Plašim se i strepim nad onim što dolazi. Neprijateljstvo u naciji i porodici graniči se sa prokletstvom. U sukobu između oca i sina, brata i brata, dede i unuka ne može biti pobednika, može biti samo poraženih. Srbija je ovo prokletstvo u bliskoj istoriji krvavo platila, neophodno je pomirenje.
Politikantstvo u Srba je zadojeno opijenošću sa svih strana. Ne biraju se reči da svojim lepljivim jezikom palacaju po narodu nudeći koješta.
„ Političke stranke moraju biti takmaci i suparnici a nikako dušmani. Između dveju stranaka neophodno je rivalstvo poput onog između Partizana i Crvene Zvezde u fubalu bez obzira da li se navija za jedne ili druge. U reprezentaciji Srbije moraju igrati najbolji.“
Izbori se bliže a narod se bombarduje farsama političara sa televizija. Nije teško slagati narod i nije teško na lažima dobiti izbore ali je teško posle toga pogledati u lice narodu koji je prevaren.
Srbija dvadeset i kusur godina traži put između mudrosti i ludosti, između istine i laži, nade i ponora, dobra i zla, ljubavi i mržnje. Ostaje nepoznanica ko će povesti Srbiju tamo gde je ona bila i gde oduvek pripada.
Sa balkona francuski državnik Šarl de Gol poručuje: ,, Najviše rizikuje onaj koji neće da rizikuje“.
DEJAN MIHAJLOVIĆ, glavni urednik Havarije
Нема коментара:
Постави коментар